Године 1987, професор Ендру С. Таненбаум написао је универзитетски уџбеник о дизајну оперативних система , у којем је предложио нову филозофију: да би требало да буде могуће „видети“ и „додирнути“ унутрашње функционисање стварног оперативног система као део практичног учења студената. Међутим, због очигледних проблема са ауторским правима , Таненбаум није могао да користи ниједан од оперативних система доступних у то време, па је одлучио да напише једноставан, али комплетан оперативни систем и објави изворни код у додатку својој књизи.
Линус Торвалдс
Није прошло много времена пре него што су се појавили фанови тог система, који је усвојио име Minix и у великој мери симулирао UNIX систем, који је радио на персоналним рачунарима тог времена који нису имали ни чврсти диск. Један од тих следбеника био је Линус Торвалдс.
Миникс је имао значајна ограничења у дизајну, па је Торвалдс у једном тренутку одлучио да га препише како би искористио напредне карактеристике процесора 80386, што је омогућило имплементацију виртуелне меморије . У почетку, ова алтернатива Миниксу је била способна за врло мало, али захваљујући експлозији интернет феномена која се догодила отприлике у то време, појавиле су се стотине сарадника из целог света и написале све врсте драјвера за нови оперативни систем. На овај начин, овај нови систем, сада познат као Линукс , постао је најкомплетнији клон Јуникса за персоналне рачунаре. Штавише, захваљујући употреби ГНУ програма , Линукс је добио бројне апликације и алате за развој без потребе да се прибегава комерцијалном софтверу.
И тако су рођени наши омиљени људи из оперативног система!